Ponovno javljanje!

Retko dolazim, a pišem još ređe i slike su bleđe i bleđe… Pa lepe potiskuju ružne. Tako bi to kazao Balašević… Ja ću ipak dolaziti i pisati češće!

Jedan dan dođoh kući, moja Šejla. Mati je sjedila na sećiji uz prozor. Nešto je gledam… Ostarjela posve. Na licu joj bore. Kao da su suze pravile nacrte za njih. Bore… Kao korita za rijeke. Draga moja mati… Udala se mlada. Ostarjela mlada. Uvenula kao ruža. Draga Šejla, otac je maltretirao čitav život. Srce mi se slama. Udarao je. Ona sve trpjela. Nije htjela da ode. Nije dala da ja patim. K'o mati… A on? Gospodin doktor! Išao se školovati. Ona se morala brinuti o rahmetli Nani i djedu. Čuo sam njene jecaje. Da samo znaš kako su bili bolni. Gorčina, tuga, strah se povezivali. Stvarali mrežu. Lovili je u nju. Nije se znala izvući, pobjeći. Nana imala karcinom. Primala kemoterapije. Trpjela nezamislivu bol. Mati je njegovala. Pričala s njom. Bdila nad njenim snovima.

2 komentara

  1. Citam ove tvoje postove i shvatam koliko je tesko ispod njih ostaviti bilo kakav mudar komentar. Odlucio sam ipak ostaviti trag tek toliko da znas da ih neko cita. Jer, znam da je (htjeli mi to priznati ili ne) dobar osjecaj znati da je jos neko procitao ono sto smo pisali. A ti pises i suvise dobro da bi pisala samo za sebe. Lijep pozdrav

Komentariši