Kafa je gorčila… Sve je gorčilo, da valja!

Ustadoh. Osjetih hladnoću parketa. Stopala mi bijaše hladna. Uletjela sam, začas, u mamine papuče. Kod mame sam ovih dana. Moj stan se renovira.

-Zašto, bona, renoviraš stan. Ništa mu ne fali. Džaba bacaš pare.

-Ma fali, Dino. Jašta da fali. Treba malo promijeniti namještaj, okrečiti. Vidiš kako ovaj jorgovan krenuo, proljeće došlo. Hej moja Dino… Banke ja nemam. Ne renovoram stan. Ja brišem uspomene. On ih je tu ostavio. Na komodi sam vidjela čaše s otiscima njegovoh prstiju. U kuhinji dvije šoljice, polu pune, kafe. Jedna skoro pa skliznula s radnog kuhinjskog stola. U toaletu vidim njegove losione, peškire. Dokle više?
Uvijek se zaljubim u pogrešne tipove. Ko li koga nađe, da mi je da znam. Jah, kao dame biraju… Dame seru, eto, moram i lajat. Zaseru, ono da valja.

-I šta onda?

-Šta, jadna Dino onda? Onda pate. Krive sebe. Maštaju o nekoj budućnosti u koju ju je ”pravi” gospodin uvjerio.

-Ja ti, jadna, ne vjerujem muškarčetinama. Oni su mi… Neću da lajem, dijete će me čut. Sve to treba…

-Tako govoriš, a onog tvog voliš više nego ikog na dunjaluku a tuče te Dino! Tuče!

-Neka, volim ga. I trpim ga.

-Voliš i trpiš? Zar ovo drugo ne neutrališe ovo prvo?

-Teška je to priča. Uz ovu ogradicu i cvijeće nemam volje… Ne znam… Duša mi ba prazna.

-Ostala si s njim zbog djeteta, jel da? Ne voliš ti njega?

-…

-Dino? Čemu suze, mila, čemu? Plakala sam danima, noćima, grčila se od boli. Kako možemo bit fizički bolesni, tako možemo biti i psihički. Duša mi je bolesna. Treba neko da to popravi. Ti imaš sina. Voli te. Ja nemam nikog da me voli. Suze mi ne donesoše njega. Nek se jebe, da prostiš! Dušu mi razbolio. Čuješ li? Imaš sina! Ja nemam ni to malo bićence da me oraspoloži. A trpim, trpim…

-Idi iz ovog grada, bježi od ove pokvarenosti i neshvaćenosti… Bježi!

-Otišla bih ovog momenta. Rekoh, banke nemam. A… Ne bih mogla ostaviti dječaka i tebe. Ne bih mogla ostaviti vrt. O, Bože mili, vrt pun tulipana, jagorčevine, trave, ruža, đurđevaka. Ne mogu ostaviti onaj stančić. Koliko god ostatci boljeli – moji su. Živjet ću s tim kao što čovjek živi s kamenom u bubregu. Nekad će boljeti pa ću se okrenuti na drugu stranu. Popiti nešto. Malo će popuštati… Jebeš ga…

-I kažeš da nemaš nikog?

-…

-Dječak, ja, cvijeće, ona mala maca što ti se obraduje svaki put kad dođeš s posla s onim papirešinama i aktovkom?

-Dino, moja Dino… Koliko dobrote ima u tebi. Koliko samo….

Komentariši